fbpx

Prva 633 kilometra CAPITAL CREWa – ili kako smo zaista postali tim

Glavni grad Srbije udaljen je od rumunskog Temišvara 163 kilometra. Gotovo četiri puta dužu distancu (633 km) istrčalo je 47 trkača kluba CAPITAL CREW Belgrade na drugom po redu polumaratonu u tom rumunskom gradu.

Osim po svom posebnom duhu, arhitekturi i jeftinim avionskim kartama, mnogim trkačima ovaj gradić ostaće poseban, jer su tu istrčali svoje rekorde, prve polumaratone, prve trke, osvojili prve pehare i medalje. Za CAPITAL CREW Belgrade 25. mart 2018. i Timisuara21k posebni su i zato što je to bilo prvo klupsko putovanje i prva klupska trka. Trčalo se u tri kategorije – polumaraton i trke na 10 i 3 km.

I sve tog dana bilo je klupski. Od polaska, puta, zagrevanja, trke, proslave, žurke u autobusu… Ljudi su se zbližili i što je najvažnije – dobro zabavili!

Posebno je važno to što su u klub stigli i prvi pehari – Jelisaveta Magija Jovičić, Jovana Čanak i Aleksandra Kojić, našle su se na pobedničkom postolju za polumaraton u svojim kategorijama, dok se Jana Prodanović popela na pobednički tron trke na 10 km.

SPREMNI ZA START

Posle napornog puta, „uniformisani“ u klupske majice izašli smo na Sitarevo podjednako naporno zagrevanje, nakon čega nas je čekao temišvarski asfalt. Uzbuđeni, nasmejani, neki i pomalo uplašeni, s nevericom da će noge „obrnuti krug“ i stići do cilja, poređali smo se iza startne linije, napravili po koji selfie, malo ispozirali. Kad je već start kasnio, valjalo je iskoristiti slobodno vreme i ovekovečiti momenat.

Iskusni trkači imali su već smišljenu taktiku. Neki, ne baš toliko iskusni, dogovorili su na licu mesta koga će pratiti. Uz Markov savet da nas ne povuče masa, bodrili smo se i verovali da je cilj dostižan.

Štoperica je počela da odbrojava, trka krenula, a cilj se u tom trenutku činio veoma dalekim (što je uostalom i bilo tačno). Kako su kilometri prolazili, noge su bile sve poslušnije, a međusobno bodrenje trkača im je i te kako davalo elana.

Trčanje, navijanje, uživanje.

Staza u Temišvaru, čak i za početnike nije bila teška, nagibi su minimalni, ali je baš zbog toga bilo bitno držati se Markovog saveta – „ne dajte da vas grupa povuče“. Organizatori trke potrudili su se da rutu naprave takvom da prođe kroz centralni deo grada. Tako su start i cilj bili na glavnom gradskom trgu, a trasa prolazila pored Gradske kuće, crkve, uz reku (mada se neki tog dela nakon trke nisu sećali)… Ipak, iako se prolazilo glavnim gradskim ulicama i bila nedelja, činilo se kao da je grad evakuisan. Osim trkača, policije, volontera, hitne pomoći, tek po koji navijač bio je uz stazu. Možda je razlog tome što je trka počela dosta rano, već u 9 sati, ali bi valjalo da organizatori za narednu godinu smisle način da „animiraju“ navijače.

Treba pohvaliti volontere koji su se maksimalno potrudili da bodre trkače. Mahali su natpisima poput onog „The end is near!“, „Go, dady, go!“, „May the course be with you!“, aplaudirali, uzvikivali…

Uz stazu je bilo i nekoliko fotografa, a uz pomenuti Markov savet, izostao je i drugi, sada se čini još korisniji – ispoziraj ispred foto aparata. Fotografije, koje su počele da „iskaču“ iz dana u dan, potvrdile su da smo zaista trčali pored reke i posvedočile da smo u trci uživali. Organizacioni tim se oko fotografija naročito potrudio – nekoliko fotografa bilo je raspoređeno duž cele staze, pa je tako nastalo nekoliko hiljada fotografija. Već iste večeri po startnom broju svaki trkač je mogao da napravi sopstveni album, u koji su kasnije iz dana u dan „pristizale“ nove slike. Čulo se kasnije da su, što se toga tiče „Rumuni objasnili“, jer osim brojnih super-kul fotografija, na bar po jednoj slici svakog trkača obeleženi su ruta, pređena distanca, prosečna brzina…

Ono što bi se moglo zameriti orgnaizatorima je i nešto duža ruta od planirane. Tako je trka 10k, umesto 10,5 km bila blizu 11 km, dok je trasa polumaratona bila duga 21,8 km.

To što je trasa bila nešto duža, a shvatili smo to pošto se poslednji kilometar i cilj „iza ćoška“ otegao, dodatno nas je motivisalo da se međusobno bodrimo. Upravo bodrenje, podrška i pozdravi drugih trkača na stazi, ključni su kada počneš da razmišljaš da si se možda ipak preforsirao i da ovo nije za tebe.

I dok su Magija, Jovana, Jana i Aleksandra osvajale rekorde i pobednička postolja, neki maštali o burgerima nakon trke, Milesa planirala proslavu prve medalje uz pivo u studentskom domu i usput govorila Martini da će je ubiti, Milan nas je sa magnetofonom u rukama „jurio“ po gradu i navijao, a ulicama Temišvara prolazile su crne majice sa sada već prepoznaljivim logotipom.

I kao što je putovanje počelo, tako se i završilo – timski.

Možda će zvučati kao kliše, ali zaista, tog dana tim je zaista bio – tim! Od polaska iz Beograda u subotu nešto posle ponoći, uz laganu muziku, kapkejkove, preko rumunske granice, dva i bukvalno izgubljena sata (zbog vremenske zone i letnjeg računanja vremena), zagrevanja na sred glavnog gradskog trga, zajedničke fotografije, starta, bodrenja na stazi, dočeka na cilju, slavlja, još mnogo fotografija, alkohola, žurke u autobusu, narodnjaka i povratka u Beograd, činilo se da je prošlo tri, a ne jedva jedan dan. Ljudi su se zbližili, a čulo se i jedno: „Meni se sad malo trči“, pa je Crew možda dobio i novu trkačicu iz reda navijača. Čulo se i:

„Halo, majka, rodila si kralja!“.

 

autor: Katarina Stevanović, trkačica/reporterka, sa više novinarskog od trkačkog iskustva

 

Komentariši

Tvoja email adresa neće biti prikazana. Obavezna polja su označena zvezdicom *

facebook
instagram
phone