#42u47

„Trčiš?“

„Trčim.“

„Pa super, svaka čast, ja ne bih mogao, mislim ono, mrzim trčanje.“

„Znam, ni ja ga ne volim.“

„??? Al’ trčiš?“

„Al’ trčim.“

„Onda moraš?“

„Ništa ja ne moram.“

„Pa kako onda? Ložiš me nešto, nema šanse da ne voliš, mislim ko bi normalan radio ono što ne voli, a i da ga niko ne tera?!“

„Ima budala veruj mi ;)“

…

Vrlo čest i uobičajen razgovor „civila“ i trkača!

Hm trkača, ovaj termin nisam dugo koristio za sebe, čak i sad posle 4 godine aktivnog trčanja, istrčanih desetine polumaratona i kraćih trka, hiljade i hiljade kilometara po raznim vremenski uslovima (i neuslovima), i posle svega toga ne kažem za sebe baš tako lagodno da sam trkač.

Zašto?

Ne znam, možda jer je to „trkač“ u mojoj glavi još uvek vezano za one „prave“ sportiste koje gledamo na TV-u, koji su profesionalci. Mi smo rekreativci koji, da se ne lažemo, vrlo često imamo preozbiljne treninge koje radimo punom snagom i voljom, te bi možda i zbog toga mogli reći da smo trkači. Često u prolazu čujemo „E lako je vama, trčite“ – gospođo ne da mi nije lako, već se svaki put pitam šta mi ovo treba u životu…zašto ovo radim…što lepo ne sednem kao onaj lik i naručim pivo…dokle ću sebe da mučim…gladan sam…uh sto je vruće…kako bre ne radi česma…malo me boli noga, jel da stanem? Pa da, ok bi bilo da stanem…ko bre sad da ubrza, kakav tempo, fartlek, pejs…e još kilometar i gotov trening…jos samo 300m? Pa daj da ubrzam i završim…

Kad završiš, znojav si, čak i zimi na -20 (pa rekli smo da ima budala, niste pratili tekst od početka), dakle znojav si, umoran si, sve te boli…ali si nasmejan! I lepo ti, izbacio si sve iz sebe, nema nervoze, samo neki lep osećaj koji te vozi.

„E sad idemo na to pivo…i burgere…naravno da ćemo i pohovani luk…i pomfit…pripremi i palačinke posle…“

„Kako misliš da li mi je žao da se toliko najedem posle treninga? Šta ti to znači na taj način ćeš nadoknaditi sve što si potrošio?“

„Pa to bre i hoću! Prijatelju, ja i trčim da bih mogao da jedem i pijem sve što poželim i kad god to poželim!“

E kad sam krenuo da trčim, naravno na višemesečno nagovaranje i najviše iz onog „ajde da trčim mesec dana i da im lepo pokažem da to nije za mene, da me ne bi smarali više“, nisam planirao nikakve trke, polutke, desetke i slično.

Taj deo je nekako došao sam po sebi, kad svi idu ajd’ i ja da probam.

Znam samo da sam od starta govorio „MARATON NIKAD“!

„Da li ste realni, ja da trcim maraton? Pa mene mrzi polutku da trčim koja je manje od dva sata (kad si spreman) a kamoli 4 sata da se smaram i cimam!“

I mogu reći dugo sam odolevao, čak su prestali i da mi predlažu tu egzibiciju. Al ono što nisu uspeli drugi svojim ubeđivanjem da treba da istrčim maraton, uradila je moja luda glava – krenulo je kao prozivka i zezanje javno na fb, i ja pametan ajd’ što sam sebe uvalio, već sam i još neke iz kluba isprozivao pa su i oni prijavili da trče ceo maraton (Miloše nema na čemu) da se razumemo, svi smo mi to potajno želeli, samo nam je trebalo podstreka.

I tako, šala po šala, evo me čekam da dam krv, evo me kod lekara da proveri jel sve ok, jer ipak maraton nije mala stvar a nisam ni ja u pubertetu.

Kako bih sebe što bolje motivisao i „saterao u ćošak“ objavio sam na FB da sam prijavio da istrčim maraton u Bg u aprilu 2019, čak sam i platio prijavu 6 meseci ranije. Da svi vide i da ne mogu da se izvučem, napravio sam i haštag #42u47 i krenuli su treninzi…

„Kljajiću, imaš danas laganih 5 km zagrevanja, pa malo tempo 8 km, pa 2 km lagano, pa opet 8 tempo….“

Kume koči, pa to ne mogu da upamtim ni ako kola nasetujem!

Tek tad sam se pitao šta mi ovo treba, kad ti trener zada da istrčiš 35 km, a ti zbog obaveza ne možeš sa klubom, već odeš sam, pa trčiš Savskim nasipom, pa završiš u Jakovu, pa i to ti malo nego okreneš pa nazad, čak te i kerovi usput čudno gledaju, pa te sve boli, pa si već potrošio sve zalihe šećera u telu, pa ti malo i hladno iako je vreme idealno, pa kad završiš trening i dođeš do kola ti ih gledaš, ne znaš kako da uđeš u njih i da sedneš, a kamoli da se odvezeš kući.

E kod kuće je muka…da l’ da jedem…a da se istuširam?…ček’ malo da odmorim…prljav sam…možda ćemo danas da menjamo posteljinu…a mogu i na podu…uh ko da ustane posle…ohladiće mi se klopa…kako da uđem u kadu, treba podići nogu…

Došao je i taj 14.04.2019.

Kod kuće uobičajeno, jutarnja kafa pola sata – sat, malo aktivnosti po društvenim mrežama, lagano i opušteno kao da danas ne treba trčati 42 km, nema nervoze, svi kažu da sam spreman, a ja rešio da im poverujem. U gradu svuda neki lepi ljudi, u sportskoj opremi, muzika, poznata i nepoznata lica koja ti se javljaju i osmehuju, ponašate se kao da se znate sto godina, mogli bi ovako da se ponašamo svaki dan ali izgleda da nam je lepše i da smo važniji kad smo namršteni.

I krenulo je…hiljade ljudi uz muziku, navijanje i aplauze prolazi kroz start, u početku malo obilaziš, malo se probijaš, naravno Srđan (partner u „zločinu“) i ja smo startovali skoro sa začelja kolone, jer moralo se i u wc 

Adrenalin te puca i vrlo lako bi se zaleteo, ali kontrolišemo jedan drugog, malo usporavamo, kalkulišemo, znamo da ima još dosta da se pređe. Ide nam i brže od planiranog, a bez neke muke, izgleda da smo stvarno spremni, ne zaustavljamo se, čak i vodu od volontera uzmemo u trku, eventualno krišku limuna. Usput nasmejana lica, navijaju ljudi, daju ti energiju, veliko hvala svima, da znate da nam znači i možda vam tako ne deluje ali svakome smo uzvratili osmeh i mahanje. Sve je odlično, bolje od planiranog, sve ide kako treba…evo ide čak i ovaj neplanirani grč desnog kvadricepsa na 32-om kilometru, kažem ja sve ide i svega ima.

E tu kreće borba, Srđana ubedim da me ne čeka već da ide, nije se on spremao da stane zbog mene već da završi svoju trku. Trčim stotinak metara, pa isto toliko šetam, i tako narednih par kilometara.

„E neću odustati makar ga na rukama istrčao, vala nisam gulio mesecima da sad odustanem!“ To je ona luda glava koja me i uvalila u sve ovo.

Na 36-om kilometru drugarica iz kluba, došla s porodicom da navija, inače fizioterapet, kad me videla sve joj je bilo jasno, samo je pritrčala i počela pesnicama da me udara u kvadriceps, deluje šašavo al’ mišić više ne boli (umalo joj ne vratih ali žensko je pa ne ide – Tanja hvala).

Idemo još malo, još „samo“ 6 km, najveća do tad istrčana distanca je 35 km, „znači Igore sad radiš onošto nisi nikad u životu, i verovatno i nećeš više“

„Auh, pa gde baš sad da ogladnim…a tek što sam žedan…ok, ima vode al’ nije to ta žeđ…“

„Evo, još da prođemo Hayat pa preko mosta i onda može i da se šeta, nema mnogo.“

A na mostu…a na mostu iznenađenje, društvo iz kluba napravilo check point, i konfete i šampanjac i podrška…kakav energy boost, to je taj #capitalcrewbelgrade, to je taj #crewlove

Peče onaj šampanjac jer mi je ušao u oči, i gorak je, i sav sam ulepljen, i konfete se zalepile po licu, ali sve to prija i hvala vam još jednom.

Ostade još malo, Milan se priključio da mi pomogne zadnjih par km, on je svoj polumaraton istrčao i došao da pruži podršku kome treba, a treba…Evo i Terazija, vidi se i cilj, kaže Milan:

„Ajde sad se sakupi i onaj tvoj sprint za finiš!“

„Jesi lud, pašću i umreću ovde, neka me ovako lagano, nemam snage.“

„Pa vidiš onog čoveka koji trči 50 m ispred tebe? Pokriće te na svim slikama sa cilja, nećeš se videti.“

I naravno, Milan me poznaje, ne znam odakle ali sam ubrzao kao ludak i prestigao čoveka, fotke su dobre, sve za fotku.

Na cilju Srđan, čestitamo jedan drugo, osmesi, medalje, voda, čokolada, sve mi dajte!

Ajd sad lagano da se dogegamo do baze. Logično našli smo za bazu odličnu pivnicu u centru sa dobrom klopom…i pivo ću…i rebarca…daj…daj…

Eto, ispunih #42u47 – istrčanih 42 km u 47-oj godini i sutradan sam otišao i uradio tetovažu da obeležim ovaj uspeh, uvek sebe treba častiti.

Jel bilo teško?

Naravno da jeste.

Jel bilo nemoguće?

Očigledno da nije.

Jesam li ponosan na sebe?

Jesam, sad pored onog sto sam trkač mogu da kažem da sam i maratonac!

Da li ću opet trčati neki maraton?

Verovatno, iako sam rekao nikad više.

Koga bre lažem kad kažem verovatno, znam da hoću, samo da smislim koji (lepo smo rekli „ima budala“, još niste upamtili s početka).