Septembar 2020. godine. Listam društvene mreže, u moru reklama koje se pojavljuju pažnju mi privlači reklama sa ljudima u istim majicama koji trče.

“Hm, ovo može biti zanimljivo, čekaj da vidim ipak trčim s vremena na vreme po kraju, šta može da mi bude teško. Aha, ima neki plan deluje fino, a trči se napolju. Mada, ne poznajem nikog tamo, možda ako bi neko išao sa mnom da ne idem sama… Ma hajde razmisliću.”

Par dana kasnije jedna od rečenica koju sam tada pročitala da jedan od trenera smatra da su 5km i 10km mera zdravlja mi ne izlazi iz glave. To je to, prijavljujem se.

Dolazi prvi trening i neopisiva trema. Ali, čujem buku, smeh i muziku. Čekaj malo, ovo mi se baš dopada. Sećam se trenutka kad uzimam svoju majicu, gledam oko sebe i vidim da nisam jedina koja ima tremu, ali su svi treneri i ostali trkači iz kluba nasmejani, veseli i pozitivni. Količina adrenalina i pozitivne energije koju dobijete u klubu je neopisiva. A pritom trčanje i kondicija su sve bolji.

Prva trka na pola programa je bila doživljaj za sebe, naročito na poslednjih 100m kad su trkači koji su već stigli na cilj navijali za nas koji pristižemo i time nam dali dozu pozitivne energije. Mislim da je to bio jedan od najboljih trenutaka.

Zaista je lakše trčati u klubu, sa ljudima koji to vole kao i ti. A svi oni nepoznati ljudi sa početka teksta ustvari postanu tvoja najveća podrška.