“Zašto treniraš trčanje? Kao da ne znaš da trčiš!”

Pitanje je koje sam svakodnevno postavljao kolegi i uvek dobijao isti odgovor koji glasi: “Zato što je super!”.

Pre nego što sam ušao u te vode sporta i trčanja svakodnevno sam slušao od kolege razne priče vezane za to. Nikad mi nije bilo jasno zašto baš to trčanje. Bio sam veliki protivnik toga. Takođe mi je pričao o trkama, različitim ciljevima i o putovanjima na kojima je ostvarivao te ciljeve. Kao osoba koja obožava da putuje pomislio sam kako je to dobro ali za tako nesto mi treba spremnost koju ja tada nisam imao. Ja, sa svojih 125kg, da krenem da trčim?! Teško da bih se upustio u taj poduhvat da nije bilo čuvene opklade. Dogovor je bio da treniram 6 meseci. Ako istrčim polumaraton nakon tog perioda izgubiću opkladu (nisam verovao u sebe).

Prvi trening nije bio baš ohrabrujući pošto sam trčao brzinom hoda ljudi na keju. Ali trening po trening.. Mesec po mesec iii – Ljubljana! Moj prvi polumaraton (bez hodanja!). Presrećan!

Posle Ljubljane sam se dvoumio oko nastavka treniranja ali onda sam pomislio da je glupo da ne ispoštujem svoj grad i polumaraton u njemu. Novi cilj koji je ostvaren naravno. Sada sledi nova trka, novi grad. Amsterdam i 21km!

Moram napomenuti da posle godinu dana trčanja nisam imao ni jednu povredu, mnogo lakše ulazim i izlazim iz kola, lakše se krecem, ipak imam i 20kg manje. Moram napomeniti i trenere koji su posvećeni i koji svakome prilagode plan treninga.

Zaključak svega je da uvek mozemo naći vremena, motivacije i snage za trčanje i da izgovori nisu rešenje. Čak i ja koji sam ceo dan na nogama, zbog posla visim po raznim stubovima, uvek mogu da nađem snage bar za laganih 5km treninga. Koliko god to laganih možda smešno zvuči.

Ona opklada koju sam spomenuo na početku, možda jesam izgubio opkladu ali sam zapravo pobedio.